Pisac iz Srbije Stefan Simić oduševljava javnost svojim zanimljivim stavovima pogotovo o Bosni i Hercegovini.
Upravo se priprema za mini-turneju u BiH, a od 17. do 20. oktobra nastupit će u Gračanici, Doboju, Žepču i Maglaju.
Zbog toga smo ga i pozvali, a Simić je u razgovoru za Bhdijaspora.net istakao kako zna da će mu biti lijepo ovim gradovima.
Razgovarao: Mustafa Mulahuseinović
Odakle inspiracija i motiv za pisanjem iako te niko za to ne plaća?
Reči same dolazi, zbog načina života koji vodim, kreacija ga samo prati. Verujem u reč, oživljava u meni mnogo toga, i to prenosim dalje.
Kada je nešto plaćeno, onda je to posao, a kada je misija onda je borba koja prevazilazi okvire novca i spaja se sa beskrajem. Tačno je da nikada, ni za koga nisam pisao, niti pristajao da pišem, uvek mi je cilj bio da to budu opštečovečanski tekstovi, koji služe oslobađanju ljudi, u širem kontekstu,
Oduševio si svojim pisanjem brojne Bosance i Hercegovce, pristižu li ti poruke podrške?
Da, to je jedna posebna vrsta ljudi, osetili smo se, pre svega na emotivnom planu, životnom, i na nastupima je prisutna velika radost, zanos. Moji nastupi nose jednu prazničnu energiju, euforiju, nešto što danas nedostaje.
Kakva su očekivanja od mini-turneje po Bosni i Hercegovini?
Posebna, to je kao ljubavni sastanak, kada ne očekuješ puno ali znaš da će da bude lepo, i da će nešto, ili neko, da te iznenadi.
Privilegija je okupiti sve te ljude na jednom mestu, izvoditi ono što stvaraš, izneti svoj život, stavove, za mene je to vrhunac života, ima priliku dati sebe, u čistom smislu. Ovi prostori su to uvek osećali, i nagrađivali na svoj način.
Šta građani mogu očekivati na nastupima, kakvu vrstu performansa?
Pesme uz muziku, puno spontane priče o jako važnim temama, na moj način, živu energiju, neposrednu, bez uštogljenosti, formalnosti, nego jedna otvorenost koja oslobađa, pokreće, vraća veru u život.
Kakvo je trenutno stanje kulture na Balkanu, da li više postoji prava umjetnost na ovim prostorima?
Postoji, samo je marginalizovana, mnogo je sadržaja, da se gubi iz vida ono pravo. Čovek više nije okrenut čoveku, nego internetu.
Umetnost je nekad bila javna stvar, polako postaje privatna, da više nije potreban živi dodir, što je smrt za umetnika, koji ne postoji bez onoga ko ga gleda, upija, doživljava.
Šta misliš kako društvene mreže danas utiču na razvoj svijesti kod omladine?
Utiču na razne načine, ali i smanjuju potrebu za angažmanom u društvu, osim preko politika, a to nije jedini smer delovanja.
Nema više reči kao što je revolucija, humanizam, prosvetiteljstvo, emanpcijaja – koje sui male jasno značenje. Usisavaju se ljudi u postojeće vrednosti, konzumerske, i teško se dolazi do autentničnog građanina, koji stvara društvo.
Mi gubimo društva, imamo samo otuđene jedinke, i nesposobne ljude sposobne jedino da se bave politikom koji na razne načine kradu ono što ljudi stvaraju, i to je to. Teško je razmrsiti to klupko, a i kada se razmrsi, shvatiš da je ogromna većina duboko u tome, da nekad nema puno pomoći. Ali ipak se borimo.
Ljubav?
Da, ljubav je tu, umetnost, vera u čoveka, sve one divne umetničke nijanse, koje nam pomažu da se pokrenemo, i oslobodimo.
Slogan ove moje turneje biće – “To nije bio moj rat, ali je zato moj mir, i čuvaću ga, kako znam.”
Jedva čekam da nastupi počnu, nadam se da će biti pravi odziv, i da će ljudi doživeti nešto nezaboravno…
